Посета

БЕОГРАДСКА ОПШТИНА РАКОВИЦА, ОД КРИЗЕ ИНДУСТРИЈЕ ДО ПОНОВНОГ СРЕДИШТА РАЗВОЈА
У сусрет новом времену
Била је понос и Краљевине и Републике. Ту је произведен наш први авионски мотор, први камион, први расхладни уређај, први трактор... На врхунцу, 1980-их, њена индустрија запошљавала је више од 25.000 радника. А онда је уследио распад државе, тржишта, индустрије, потом и тамни вртлози транзиције. Сада, изградњом обилазнице око Београда, на „Коридору 10”, чиме ће се та витална саобраћајница управо у овој општини укрстити са Ибарском магистралом, Раковица доспева у сам центар интересовања најмоћнијих домаћих и иностраних инвеститора. Пред њом се отварају сасвим нове перспективе. Како их дочекује?

Пише: Јово Бајић
Фотографије: Драган Боснић

Београдска општина Раковица надалеко је чувена по два своја симбола: истоименом средњовековном манастиру, посвећеном архангелу Михаилу, и металском комплексу подигнутом у XX веку. Када је недавно блаженопочивши патријарх српски Павле, по сопственој опоруци, сахрањен у порти манастира Раковица, ова светиња постала је још познатија и знаменитија (сва је прилика да ће ускоро по броју ходочашћа достићи Острог, најпосећеније место на простору Српске православне цркве). А великим металским комплексом у Раковици поносила се још Краљевина Југославија, и Београд као њена престоница. То је настављено и у југословенској држави створеној после Другог светскога рата. У Раковици су произведени први авионски мотори, прво југословенско моторно возило, први домаћи трактор. Међутим, на почетку XXI века, у тамним вртлозима раздобља званог транзиција, као да незадрживо гасне овај симбол Раковице. Њен металски комплекс није се одржао, није прилагођен новом времену и друкчијим условима пословања, што је у Раковици хиљаде металаца оставило без посла.
У међувремену, каже за Националну ревију Душан Ђаковић, заменик председника општине Раковица, све јасније се оцртавају нове перспективе привредног развоја. Те перспективе отварају витални европски путни правац „Коридор 10”, односно обилазница око Београда на том коридору, која пролази кроз Раковицу и управо се ту укршта са још једном саобраћајном жилом куцавицом, Ибарском магистралом. Због ова два изузетно значајна путна правца, периферна градска београдска општина Раковица поново нагло добија на значају. Нешто слично први пут се збило пре девет деценија, када је кроз Раковицу прошла железничка пруга и била пресудни разлог да се баш ту заснује металски комплекс, који ће донети дотад неслућено брз развој. И сада бројне компаније, пословни свет из земље и иностранства, меркају локације за своје нове погоне у Раковици, крај витално важних саобраћајница.

ПЛАНИРАЊЕ, ТЕХНОЛОГИЈА, ИНИЦИЈАТИВА

– Својеврсну најаву отварања нових перспектива и доласка тих дуго чеканих бољих времена представља и нагли раст интересовања великих трговачких система за отварање хипермаркета и велепродаја на простору наше општине – каже Душан Ђаковић. – Сви рационални разлози за отварање таквих трговинских  капацитета постоје. Није реч само о око 130.000 становника општине Раковица, него и о становницима суседних општина Чукарице, Вождовца, Обреновца и Барајева, који би свакако били упућени на те капацитете. Да не спомињемо колико би Раковичана ту нашло ухлебљење, као ни низ других великих предности које би биле отворене. О томе ћемо конкретније кад за то дође време.
Гледајући унапред, идући у сусрет будућим догађајима, општинска администрација у Раковици већ сад настоји да свој рад и деловање стратешки прилагоди тим будућим токовима. Градња нових привредних погона, очекује се, покренуће ће и стамбену и сваку другу градњу. Градитеље већ чека уређено грађевинско земљиште, општинске службе оспособљене су за стручну и ефикасну обраду захтева, односно брзо издавање грађевинских дозвола. Модернизована је општинска управа, уређен простор, уведене су нове технологије, шалтерске службе организоване тако да и инвеститори и грађани без непотребног чекања могу посвршавати своје послове.
Нови Информативни центар општине Раковица јединствен је у Србији. Захваљујућиуведеним квалитетним дигиталним технологијама, територија целе општине покривена је одличним видео надзором. Из једног електронског центра заиста се може до детаља пратити целокупни живот у општини, свака школа и обданиште, раскрснице и саобраћај, установе и привредни објекти. Све. У низу ванредних природних и друштвених ситуација, као и у општим напорима за сузбијање криминала, то се показало као веома ефикасно.
На великом видео биму у општинском Информативном центру и сами се уверавамо у то. А пре стотинак година тај данас урбани предео изгледао је сасвим другачије. Био је то идиличан шумадијски пејсаж. На речним терасама Топчидерске реке, која се улива у Саву, на падинама Пиносавско-ресничке котлине, Орловице, Стражевице, Петловог и Миљаковачког брда, постојала су стара насеља. Нека од њих, попут Ресника, Кијева, Кнежевца, помињу се још 1528, у једном турском дефтеру (попису пореских обвезника).

СЛАВНА ИСТОРИЈА ИНДУСТРИЈЕ

Свакако најистрајнији сведок историје овог краја је манастир Раковица, где од недавно, рекосмо, почива патријарх Павле (Стојчевић, 1914-2009). Место свога почивалишта последњи српски патријарх у XX веку сам је изабрао, тик поред места где почива патријарх Димитрије (Павловић, 1846-1930), први српски патријарх у том веку и први поглавар обновљене Патријаршије Српске православне цркве. У близини је и гроб Карађорђевог војводе из Првог српског устанка Васе Чарапића, „авалског кнеза”, који је јуначки погинуо 30. новембра 1806. у јуришу на Стамбол-капију, ослобађајући Београд од Турака. (Данас се по њему зове улица у центру престонице која од Трга Републике, односно места где је некад била Стамбол-капија, води до Калемегдана, а споменик Васи Чарапићу постављен је у парку крај Народног позоришта.) У порти раковичког манастира су и гробови неких чланова владарске породице Обреновића.
Свој први прави развојни узлет Раковица доживљава после Првог светског рата, када је овај простор, кроз који је од раније пролазила пруга Београд-Ниш, одређен за индустријску зону. Тако је баш овде 1927. године подигнута Индустрија мотора, која ће по Раковици и име добити. У њој, Индустрији мотора „Раковица” (ИМР), почела је производња авионских мотора. Затим, 1928, подигнута је фабрика „Југострој” у којој је, по лиценци чехословачке фирме МРАЗ, почела производња расхладних уређаја. Пред Други светски рат почела је да ради фабрика гумених производа „Рекорд”, а 1940. по лиценци чехословачког произвођача „Прага” произведени су и први камиони.
После Другог светског рата у Раковици је основана фабрика мотора „21. мај” где је произведен и први домаћи трактор. Осамдесетих година XX века раковичка индустрија запошљавала је више од 25.000 радника. (...)
Али, рекосмо, индустријски комплекс у Раковици, као и другде у Србији, није издржао ударе с краја прошлог и почетка овог века. Зато данас у Раковици све то изгледа сасвим друкчије.

ИЗМЕЂУ ДВА НОВА ПОЧЕТКА

Први општински административни центар на овом простору био је, крајем XIX века, Кнежевац. У саставу кнежевачке општине било је и село Раковица. Године 1929, у новој административној подели, сва ова насеља стављена су под капу управе града Београда. Након Другог светског рата, године 1952. Раковица је поново постала градска општина, да би 1960. била припојена општини Чукарица.
– Нови почетак у историји општине Раковица био је 1974. Тадашња Скупштина града Београда донела је одлуку да се општина Чукарица подели на два дела. Новоформираној општини Раковица припала су насеља Кошутњак, Канарево брдо, Миљаковац, Миљаковачки извори, Стара Раковица, Скојевско насеље, Видиковац, Кнежевац, Ресник, и Авала-град – подсећа Душан Ђаковић. – То је простор од 3.044 хектара. Пре деобе, општина Чукарица имала је око 230.000 становника. После деобе, у Раковици је било 76.000 житеља. Данас општина Раковица има око 130.000 становника.
Давне 1842, осам година пре кнежевачке, отворена је школа у Реснику, најстарија у Раковици. У XX веку, школа у Железничкој колонији отворена је 1933, а две године касније, 1935, и у насељу Раковица. Обе четвороразредне.
– На територији општине Раковица данас ради осам основних школа, са 8.300 ђака. Имамо четири средње школе: гимназију, економску, машинску и занатску школу „Петар Лековић” (у којој се школују деца ометена у развоју). На територији наше општине, под кровом некадашњег ђачког интерната, где су својевремено становали ученици који су се спремали за металску струку, почетком 1970-их отворен је данас реномирани Факултет организационих наука (касније пресељен на Вождовац).
У општини Раковица је и „Пионирски град”, који је деценијама после Другог светског рата био стециште београдских основаца. Креативна окупљања и дружења, настава и ваннаставне активности, спортска такмичења и културне приредбе – све се то живо одвијало у „Пионирском граду”.  Бунгалови у којима су некад боравили београдски основци претворени су, током ратова у рушевинама Југославије, силом прилика, у привремени дом бројних избеглица. Многи од тих објеката данас су запуштени и ван праве употребе. Општина Раковица намерава да уреди и поново активира „Пионирски град”.
Важно стециште у Раковици је и спортски центар испод Кошутњачке шуме, чији је власник постала општина. Има спортску халу, комплекс спортских терена на отвореном, за фудбал и остале спортове, као и низ пратећих садржаја. Ту се редовно окупља, дружи и спортом бави велики број Раковичана, свих узраста.
Центар за културу Раковице, преко пута општине, отворен је 1976. И он у овом нашем времену доживљава неку врсту новог почетка. Реновирана је универзална концертна дворана са 352 места, снабдевена тонском и светлосном опремом. У Центру се одвијају позоришне представе, театарски фестивал, концерти, ради ликовна галерија... Под кровом овог модерног културног центра је раде и Музичка школа „Даворин Јенко”, Културно-уметничко друштво „Димитрије Котуровић”, Балетски студио ФЛЕX, Студио глуме „Маска”, Певачко друштво „Прело”...

***

Сведок историје
Подигнут свакако раније, Манастир светог архангела Михаила у историјским изворима помиње се од друге половине XVI века. Више пута је био разаран па обнављан, а неки кажу и премештан. У новијој српској историји, овде су више пута организовани сусрети важних личности и постизани договори од ширег значаја. После Првог светског рата овде је била монашка школа. У једном манастирском здању, подигнутом 1925, током Другог светског рата био је Дом српске избегличке деце. У том сиротишту, које је основала ратна влада Милана Недића, била су смештена српска деца чији су родитељи углавном настрадали у покољима у Хрватској. После Другог светског рата ту је била богословија.

***

Школа
У круг важних раковичких споменика културе сврстава се и недавно реновирана ОШ „14. октобар” у Кнежевцу, саграђена пре 160 година. Један од њених бројних ученика је и наш саговорник Душан Ђаковић, заменик председника општине. Добро се сећа како се настава изводила после Другог светског рата. Пред школом је растао џиновски кестен на коме је било велико звоно. Чувена тетка Марија, послужитељ, звонила би пола сата пре првог часа. Звоно се чуло по целом селу, и то је био знак да ђаци крену у школу. Кад би звонила други пут, значило је да час почиње.

***

Стражевица
Од агресије Северноатлантског пакта на Србију у пролеће 1999, и брдо Стражевица,  изнад манастира Раковица, својеврсни је историјски споменик. Тешко да има тачке у Србији која је тучена више од те, свакодневно засипана товарима из бомбардера и далекометним ракетама. За 78 дана агресије, Стражевица је на страшном удару била 70 дана непрекидно. И није пала, није прекинуто њено деловање, у њеним недрима остало је нетакнуто оно због чега је толико и гађана. Да би то било и остало тако, неки српски војници положили су своје животе. Њима, за вечно памћење у роду, на врх Стражевице подигнут је необичан споменик.